Stručnjanici govore

Sve što vas zanima o našim vodećim ornitolozima i njihovim omiljenim mestima za ptičarenje, omiljenim pticama, nezgodama sa terena…

Dvogled je intervjuisao Bratislava Grubača i Nikolu Stojnića iz Zavoda zaštitu prirode Srbije (odeljenje u Beogradu, odnosno Novom Sadu), Darka Saveljića iz Zavoda zaštitu prirode Crne Gore, Milicu Ivović iz Prirodnjačkog muzeja u Iraklionu na Kritu, Grčka, i Slobodana Puzovića iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine Izvršnog veća Vojvodine. Svima je upućeno istih 10 pitanja:

1) Vi ste profesionalni ornitolog. Da li i dalje posmatrate ptice zabave radi?

Bratislav Grubač: Da, uvek kada imam vremena i kada se ukaže zgodna šansa.

Darko Saveljić: Ptice. Čujem ih i kada sanjam. I kada ih god ne čujem, znam da sam bolestan - odgovor na pitanje je modifikovana verzija izjave koju je dao jedan kompozitor za oblast kojom se bavi.

Nikola Stojnić: Teško mi je razdvojiti stručno i rekreativno posmatranje ptica. Uglavnom je to deo jedne iste priče: zabavljam se dok stručno gledam ptice a uvek i tokom rekreativnog posmatranja bude stvari korisnih za struku i nauku.

Ali evo dobrog primera kad te dve stvari mogu biti suprotstavljene. Radi ornitolog neki npr. šumski transekt u određenom staništu i u određenom vremenu. I tokom toga ga zainteresuje nešto što je video, npr. ugleda neku retku ili dragu vrstu, ili neku bilo koju pticu i zamisli se... zagleda se... odluta mislima... ili počne da je prati i skrene sa planirane putanje transekta. Ili ne mora to da bude ptica, nego buba, miš, potok. Ja se često gubim u takvim situacijama (ovo možda nije trebalo da napišem da ne bi jednog dana svi skočili da osporavaju moje podatke ali nisam mogao da odolim).

Milica Ivović: Uvek! Štaviše, ptice radije posmatram zabave radi nego zbog određenog posla ili zadatka. Posebno je zabavno posmatrati vrapce ili golubove kroz prozor kancelarije na nekom dosadnom sastanku..

Slobodan Puzović: Mislim da od uvek posmatram ptice veoma ozbiljno, što ne znači da mi to nije i krajnje zabavno i da mi ne predstavlja veliko zadovoljstvo. Jednostavno, ako se ovde pod rečju zabava podrazumeva da idem negde da gledam ptice bez ikakvog plana, možda bez dvogleda ili pak da ništa ne zapisujem, onda takve zabave zaista nemam. Kada bi me neko terao da idem da gledam ptice, onda bi verovatno to predstavljalo određeni napor. Jedino kada se ide na teren u većoj grupi, sa decom ili školskom omladinom, onda zbog gužve i graje ne može da se radi ozbiljnije ptičarenje, pa to preraste u neki vid opuštene zabave.

2) Koje je vaše omiljeno mesto za posmatranje ptica nedaleko kuće? Zašto?

Bratislav Grubač: Okolina sela Konjuha, veštačko jezero kod Paraćina i klisura reke Crnice; kada sam imao više novca bila su neka dalja mesta – na primer Makedonija (Demir Kapija). Okolina Konjuha i veštačko jezero kod Paraćina su najbliža mesta na kojima su mogle da se vide za mene interesantne ptice. Demir Kapija i Crna reka su najznačajnija mesta za posmatranje i proučavanje ptica grabljivica i ptica uopšte u bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu.

Darko Saveljić: Ćemovsko polje, posmatram ga sa balkona mog stana, i Skadarsko jezero, na 20 minuta od Podgorice. U prvom slucaju radi se o polupustinji, kraškom polju sa kseromorfnom vegetacijom - rajem za noćnog potrka Burchinus oedicnemus. Samo sa mog balkona sam cijelo ljeto slučao 4 para. Za Skadarsko jezero je komentar suvišan: 281 vrsta ptica, više od 200.000 na zimovanju, oko 2000 parova malog kormorana Phalacrocorax pygmeus...

Nikola Stojnić: Ima par mesta na Fruškoj gori, uglavnom u dolinama potoka. Volim šumu i šumske ptice, ne znam tačno da odgovorim zašto ali tamo se osećam veoma dobro.

Milica Ivović: Imam sreću da živim samo nekoliko stotina metara od stare venecijanske tvrđave u Iraklionu, čiji su originalni šančevi i zidine sada pretvoreni u lepo šetalište koje je naravno, tokom cele godine, zaposednuto ptičicama. Uživam u smeni selica i stanarica, a najviše se radujem ugojenim zimovalicama. Nikad ne idem očekujući da ću videti neku neobičnu ili retku vrstu, ili sa određenim zadatkom ili namerom. Za mene takva šetnja gubi na čari jer ptice nisu više samo ptice, deo prirode, već postaju objekti, list u beležnici.

Slobodan Puzović: Omiljenije mesto u blizini stanovanja mi je Fruška gora (IBA područje), gde odlazim redovno vikendom sa porodicom, uvek na različite lokacije. Bude tu i roštiljanja i ‘Jelena’…

3) Koje je vase omiljeno mesto za posmatranje ptica u SCG? Zasto?

Bratislav Grubač: Šar planina, klisura reke Jerme, Suva planina, Stara planina, Fruška Gora, Slano kopovo, itd. Zato što se odlikuju izuzetnim bogatstvom retkih i interesantnih vrsta, posebno ptica koje me specijalno interesuju. Takođe, to su mesta sa relativno brojnim očuvanim staništima ili predelima (spadaju među najlepša mesta na području SCG).

Darko Saveljić: Ulcinjska solana, IBA, potencijalni Ramsar i Park prirode. Na zimovanju 20.000 ptica, pelikani, flamingosi, šljukarice, čaplje. Da izludiš od ljepote.

Nikola Stojnić: Najviše od svih volim Frušku goru pošto tu živim i nekako sam se srodio. Već dugo proučavam ptice i prirodu na njoj i otvorilo mi se već toliko intrigirajućih pitanja da ću još neko vreme ostati dobro zagrejan.

Ipak bih voleo da spomenem još neka važna mesta, ako pitanje to dozvoljava: - Durmitor - to je fascinantna planina sa obiljem različitih ekosistema i brojnim zanimljivim vrstama, izuzetno očuvane prirode sa mnogo dodatnih divnih neptičarskih sadržaja. - Boka Kotorska - Delom zato što sam delimično poreklom iz Boke a najviše zato što me oduševljava specifičnost faune i mediteranski ekosistemi . Često razmišljam o tome kako su mediteranska i srednjeevropska ornitofauna kroz istoriju kontaktirale. - Slano Kopovo – fascinantan ravničarski predeo sa velikim brojem vrsta i dobrom preglednošću. I naravno, ždralovi Grus grus.

Ima još mnogo mesta u SCG na kojima sam beskrajno uživao i uživaću u pticama i prirodi. Ne bih sad da ih nabrajam, svako mesto je na svoj način lepo, posebno i važno.

Milica Ivović: Hm… Malo mi je teško da odgovorim na ovo pitanje jer u SCG dolazim jednom godišnje na desetak dana, i ponajmanje imam vremena za posmatranje ptica - ali kad bih imala vremena, uvek bih otišla na terene oko Ulcinja, na solane, Veliku Plažu, ostrvo Adu (Vadu) i šume oko Bojane. Kad bih još mogla da biram, išla bih u rano proleće, dok jos ima pataka i drugih zimovalica, a već stižu i selice i stanarice sa juga, i naravno, nije mnogo hladno a dani su već pitomi i sunčani. Tamo je mnogo lepo i zimi i ima strašno mnogo ptica, ali moram da priznam da ne postoji ta vrsta koja bi me zadržala duže od nekoliko sati na solanama u decembru. Mislim da bi me i celo jato gavki Somateria mollissima ostavilo potpuno ravnodušnom posle nekoliko sati izlaganja divljačkom vetru i ledenoj kiši zimi. Strašno volim i da posmatram ptice na Savi i Dunavu, i na Skadarskom jezeru, i zimi i leti!

Slobodan Puzović: Ja bih ovo pitanje više vezao za geografski prostor i tipove staništa, nego za neku lokaciju. Od ravničarskih terena veoma su lepi predeli Potamišja u Banatu i Deliblatske peščare, a u Sremu su to južne padine Fruške gore i Obedska bara. U zapadnoj Srbiji je to srednje Podrinje, Valjevske planine, Tara i kanjon Mileševke sa okolnim planinama i Uvcem. U srednjoj Srbiji su to Stolovi i Goč sa klisurom Ibra, a u istočnoj Srbiji to je Negotinska Krajina, Đerdap, Zlot, Rtanj, Suva i Stara planina i naravno Pčinja. Na Kosovu i Metohiji pre svega su to Prokletije, pa Šara. U CG je to Ulcinjsko primorje i Skadarsko jezero, a na severu je po mojoj meri Bjelasica, Komovi i Plavsko jezero sa Visitorom. Ipak, ako moram izdvojiti svoje favorite, onda su to u Srbiji - Fruška gora, Potamišje, Mileševka, Pčinja, Rtanj i Prokletije; a u Crnoj Gori - Ulcinjsko primorje i Bjelasica.

4) Kada sredstva ne bi predstavljala problem, gde biste najradije putovali radi ptica? Zašto?

Bratislav Grubač: Himalaji (Nepal) i Altaj (Mongolija) – ima mnogo mesta koja nažalost nikada neću vdeti zbog veoma skromne zarade. Ova dva mesta bih najradije posetio radi lešinara i ptica grabljivica; ujedno, ona su među najatraktvnijim očuvanim oblastima u svetu.

Darko Saveljić: Salin de Giraud, Camargue, južna Francuska. Za ornitologe koji se bave solanama, najveća solana na Mediteranu je sigurno područje gdje će im zastati dah.

Nikola Stojnić: Nekako bih prvo voleo da dobro prođem i upoznam našu zemlju. Nisam još bio na Ulcinjskim solanama i na Staroj planini i Tari i to ću nadam se uskoro obići. Trenutno mi je zanimljivije da nešto otkrivam nego da se prepuštam spektaklima. Zatim bih voleo prečešljati ceo Balkan. E onda bih se bacio na svet. Tu već kreću perverzije i nikako se ne mogu odlučiti za par mesta: Meksiko, Japan, tropske šume, Bjalovježa (Poljska), stepe i šume Rusije, Mediteran, Kina sa svim svojim najrazličitijim staništima i njihovim kombinacijama, Andi, Himalaji, Mongolija...neka me neko zaustavi.

Milica Ivović: Užasno teško pitanje! Pa putovala bih u tropsku Južnu Ameriku, Afriku, Aziju i Austraiju, zatim bih strašno volela da vidim južnoameričke pampase, afričke savane i azijske stepe, mada me ni australijske pustinje ne ostavljaju ravnodušnom, a nikako ne bih mogla da propustim da vidim carske pingvine ili kolonije plavonogih bluna, a prioritet bi mi svakako bile i kolonije albatrosa, naravno! Dobro, ako moram da izaberem - išla bih prvo na Novi Zeland, jer ako je ikad postojao raj za ptice, onda je on morao biti u ovom "Međuzemlju". Onda bih išla u Afriku, pre svega u Keniju, Tanzaniju i Ugandu. Volela bih da mogu da pratim selice, pre svega male pevačice do njihovih najjužnijih odredišta, pa da se polako vraćam sa njima ka severu.

Slobodan Puzović: U Evropi bih najradije otišao u Španiju da ptičarim, a u svetu bih pre svega posetio Južnu Ameriku, a bogami i južni i istočni Sibir, sa Mongolijom i možda delom Tibeta. U stvari moj favorit broj jedan je Azija. Manje sam zainteresovan za Afriku i Severnu Ameriku.

5) Koja vrsta je na vrhu vaše liste najtraženijih u SCG? Zašto?

Bratislav Grubač: Naravno, bradan Gypaetus barbatus. To je jedna od najneobičnijih vrsta (od izgleda do ponašanja).

Darko Saveljić: Crno-beli vodomar Ceryle rudis. Siguran sam da sam ga vidio na solani. Na žalost, samo jednom. Bila bi to nova vrsta za SCG

Nikola Stojnić: Ne znam da li se ovo odnosi na neku vrstu koju retko viđam ili je nikad nisam video, svejedno, ali odgovoriću onako kako ja shvatam ovo pitanje. Moja omiljena vrsta u SCG je belovrata muharica Ficedula albicollis. Oduševljava me njen izgled, to što voli stara stabla i stare šume i što je okretna, živahna i borbena. Ima tu još ponešto što ne umem da opišem.

Milica Ivović: Ne volim liste ni spiskove, pa ih i nemam. Znam da nisam baš neki ptičar (ptičarica) ali nemam spiskove ‘viđenih’ ili ‘za videti’ vrsta. Ali, volela bih da vidim južnog živičnjaka Cercotrichas galactotes u Ulcinju. Jako bih volela da ponovo vidim i patku ledenjarku Clangula hyemalis, po mogućstvu na vodi i izbliza. Mislim da su pilići vlastelice Himantopus himantopus neodoljivi i nadam se da ću jednom imati prilike da uhvatim u mrežu i jato dugorepih senica Aegithalos caudatus. Strašno bih volela i da vidim grebensku čaplju Egretta gularis kako lovi ribice po plićaku.

Slobodan Puzović: Među barsko-šumskim pticama za mene je to uvek bila šumska šljuka Scolopax rusticola, među planinskim svakako ušata ševa Eremophila alpestris balcanica, među šumsko-voćnjačkim vrstama volim da tražim belovratu muharicu Ficedula albicollis i običnu crvenorepku Phoenicurus phoenicurus, među grabljivicama volim da se družim sa orlom kliktavcem Aquila pomarina i stepskim sokolom Falco cherrug. Među pevačicama bi to mogao još biti crnoglavi svračak Lanius minor, recimo i planinska strnadica Emberiza cia. Zašto volim baš njih da tražim, teško je to ukratko obrazložiti, ali ipak tu ima različitih isprepletanih razloga, počev od njihove retkosti, naučnog značaja, ugroženosti, pa preko njihove lepote i neistraženosti, do ugođaja rada u prelepim predelima u kojima te vrste žive.

6) Šta biste izdvojili kao svoje a) najbolje, b) najgore i c) najsmešnije iskustvo sa terena i zašto?

Bratislav Grubač: Dobrih je bilo mnogo – na primer otkriće bradana u Crnoj reci i na Šari; najgora su bila ona kada sam kao mlad ornitolog više puta dolazio u zastrašujuće smrtne opasnosti kada sam silazio i snimao gnezda ili kada sam bio u teškim situacijama daleko po planinama. Nikada tokom mojih istraživanja nije bilo smešnih scena – uvek su bile veoma teške, opasne i veoma lepe!

Darko Saveljić: Najbolje: Nakon godinu dana traganja kad smo Vizi, Nela i ja pronašli koloniju pelikana Pelecanus crispus na Skadarskom jezeru. Znali smo da je tu ali je teren bio toliko nepristupačan da nijesmo mogli registrovati uspješnost gniježđenja.

Najgore: Kada sam počinjao da radim solanu u Ulcinju, teren mi je bio nepoznanica. Nasipe sam obilazio biciklom, dok mi je oko vrata visila sva oprema - od diktafona do durbina. Upao sam sa svom opremom u kanal i zabio se u živo blato, jedva sam se izvukao.

Najsmešnije: Kad sam prstenovao ptice u Murićima, na Skadarskom jezeru, bio sam na lovoru visokom desetak metara. Baba koja je došla da vidi svoje koze na ostrvu pitala me je: - Sine, što radiš tamo gore? - Prstenujem čaplje baba. - E da si učio, ne bi to radio…

Nikola Stojnić: Najbolje: Ne znam kako da od silnih divnih iskustava izdvojim najbolje, ali tu spadaju neka od otkrića retkih vrsta i posmatranje nekih ptica u zanimljivim situacijama. Ono što sledi nije možda najbolje ali je najskorije i živo ga se sećam; kad sam video crnoglavu muharicu Ficedula hypoleuca, 03.06.2003., kako peva na Fruškoj gori. Da ne objašnjavam kakva su me sve istraživačka, biogeografska, ekološko-zaštitarska, šumoljubiteljska, ficeduloljubiteljska, fruškagoroljubiteljska osećanja preplavila. Jako dugo nisam mogao da povratim disanje i rad srca na normalu i danima sam bio ushićen, a i dalje sam vrlo zadovoljan zbog toga.

Najgore: Ubedljivo najgore iskustvo mi je kad mi je plava senica Parus caeruleus uginula u mreži. To je bilo na Obedskoj bari 1996. i ona se već treći put za redom uhvatila i nezgodno zamrsila i uginula mi je u rukama. Baš sam je teško preboleo (u stvari, mislim da je još nisam preboleo).

Najsmešnije: Ne mogu setiti nekog skeča koji bi se mogao dobro prepričati pismeno.

Milica Ivović: Najbolje: Najbolja iskustva sa terena uvek vezujem za bilo koji teren na kojem sam lepo radila sa drugim prstenovačima, a imali smo puno posla i radili smo ceo dan. Srećna sam što takvih iskustava imam mnogo.

Najgore: Najgore iskustvo sa terena su uginule ptice u mreži, najgore. Jednom su mi je uginule bregunice Riparia riparia u mreži jer smo precenili svoje sposobnosti i njihov broj. To mi se više nikad neće ponoviti. Drugi put sam zatekla punu mrežu polumrtvih ptica, uhvaćenih prethodne večeri... imali smo nesporazum koje su mreže proverene i zatvorene pred mrak, pa je tih desetak nesrećnih ptica ostalo u mreži cele noći. Srečom, večina se oporavila u sledećih nekoliko sati, ali dve su uginule.

Najsmešnije: U dobrom društvu svaki teren je zabavan, a mnogo toga smešno. Često mi se dešava da mi ptice u ruci jasno daju do znanja šta misle o meni i bez ustezanja, ali neverovatno precizno ‘pocaste’ moju šolju za kafu.

Slobodan Puzović: Najbolje: Tokom više od dve decenije rada, kao jedno ‘sumarno’ iskustvo se nametnula misao da se svaki trud i napor na kraju nagradi – primer kod mene je nalaz gnezda šumske šljuke Scolopax rusticola, posle tri godine intenzivnog, gotovo beznadežnog traganja.

Najgore: Na Dukat planini (vrh Crnook) usred noći, dok smo nas dvojica istraživača spavali, došli su sa puškama čobani Bugari da nas ‘potepaju’, jer su bili mnogo ljuti misleći da hoćemo da nađemo i odnesemo ‘njihovo’ blago, koje je tu negde po pričama zakopano. Nije ni čudno, pošto se planina zove Dukat. Pucali su oko nas i tražili da sve priznamo. Priče da smo došli da gledamo tamo neke tičurine su za njih bile nerazumne, jer su bili ubeđeni da nema tog ljudskog stvora koji bi trošio život na takve gluposti.

Najsmešnije (e, ovoga je bilo zaista puno): Zaustavio me jednog proleća u teškim godinama sankcija jedan, na prvi pogled veoma razboriti seljak, na visovima iznad Velikog Rzava i priupitao čime se bavim, jer mu je bilo zanimljivo ali i sumnjivo što svaki čas gledam kroz dvogled i nešto zapisujem. Odgovorio sam mu kratko: ‘Proučavam ptice’. On je to sa nevericom saslušao i iznova me zapitao: ‘A od čega živiš kad trošiš dane na to?’ Odgovorio sam mu: ‘Od plate koju primam proučavajući i štiteći ptice’. On je na to samo odmahnuo rukom okrenuo se da ode i rezignirano dobacio preko ramena: ‘E sad mi je jasno što nam je država propala, kad se pare troše i na gledanje tica’.

7) Šta je najvredniji deo vaše ornitološke opreme?

Bratislav Grubač: Dvogled (10 x 50; tip ne znam jer uvek kupujem neke jeftinije jer ih relativno brzo uništavam na terenima) i foto-aparat (Nikon Af-601 sa teleobjektivom od 400 mm, poklon od sponzora ‘Paraćinke’ iz Paraćina). Treća, ili čak druga, stvar je ključ za ptice (uvek trenutno najbolji za područje Evrope).

Darko Saveljić: Olimpus dvogled 10x50, 75 €.

Nikola Stojnić: Moj dvogled, Ruski Tento BPC 10x50. Ne košta mnogo ali daje dobru sliku, koristi u svim prilikama i izdržao je pad u jezero u januaru i pad stene od 4 kg sa pola metra na njega i moju ruku.

Milica Ivović: Imam tri skromna (čitaj: jeftina) dvogleda od kojih jedan ima razlepljenu prizmu pa može da se koristi samo kao durbin. Najvredniji od ta tri je mali Bushnell 10x42, koga sam nedavno kupila sa projekta. Vredne su mi i mreže za prstenovanje, ali i njih delim sa Muzejem u kojem radim.

Slobodan Puzović: Naučio sam iz iskustva da se uspešan teren i puno lepih doživljaja i podataka, uz to i dobro odrađen metodološki i što je jako važno uz maksimalnu koncentraciju pri radu, može ostvariti samo ako imaš svu osnovnu opremu: od praktične obuće i odeće (dobre čizme, cipele, kabanica), preko kape ako je jarko sunce, do dvogleda i prikladnog ranca. Veoma je bitno poneti adekvatnu hranu i tačno onoliko koliko je potrebno. Naravno, u rancu svoje mesto treba da nađu i ornitološki prstenovi različite veličine, šubler, vrećice, itd. Ne sme se dozvoliti da jaka rosa i slaba obuća, na primer, ili iznenadni pljusak zbog zaboravljene kabanice pokvare prethodno isplaniranu maršrutu jer, ne zaboravite, možda taj teren negde u zabitima SCG više nikada ne budete imali priliku da obiđete.

Za mene je u poslednjih 10 godina važan deo opreme i diktafon, jer sam primetio da imam 30% više beleški na kraju dana, nego kada sam sve zapisivao ručno. Ne bih sada obrazlagao ovaj fenomen, ali to bi kod mnogih drugih ptičara bilo čak i više od 50%.

8) Amaterska ornitologija se polako ali neprekidno razvija u SCG. Koje ste promene uočili u poslednjih nekoliko godina i čemu ih pripisujete?

Bratislav Grubač: Neki novi momci i devojke. Ima ih opet malo više, kao što je to počelo početkom osamdesetih.

Darko Saveljić: Na žalost, u Crnoj Gori takvih nemamo. Imali smo Vasa Ljucovića, koji je prije godinu dana pošao u Ameriku, bez namjere da se vraća.

Nikola Stojnić: Mnogo je bolja povezanost i međusobna saradnja. Ne znam zašto je to ali ako je to put ka ublažavanju surevnjivosti i nadmetanja kao posledica egoizma, onda je to super.

Milica Ivović: Čini mi se da se malo lakše dolazi do novca i sponzora neophodnih za razna istraživanja i akcije. Takođe, donekle poboljšan životni standard opet omogućava pticarima da idu na teren kad žele, jer barem gorivo mogu da sebi priušte bez previše problema. Znam iz saradnje i priča sa prijateljima pticarima iz drugih zemalja da je u mnogim zemljama za vreme ekonomskih kriza malo ko bio aktivan na terenu i mogao sebi da priušti luksuz poput dvogleda ili nove mreže za prstenovanje. Nisu ni naše prilike dozvoljavale više aktivnosti i proučavanja ptica nego što smo i imali, kako profesionalnih ornitologa, tako i ‘amatera’. Mi na primer ni jednom nismo obustavili prstenovanje ptica, što je inače bilo pravilo za Centre u drugim zemljama koje su imale probleme sa finasiranjem. Pa svi ptičari su išli na terene i za vreme bombardovanja! Mislim da je očigledan uticaj saradnje i rada sa kolegama iz drugih zemalja, ali i uticaj interneta i stranih časopisa na jedan malo drugačiji pristup amaterskoj ornitologiji kod nas.

Ono po čemu se jako razlikuju ptičarski krugovi u SCG od istih u drugim zemljama je to da se kod nas prečesto ne poštuju autoriteti i institucije, i da se svako ko se iole duže bavi pticama počne smatrati autoritetom. Što duže radim ptice, to znam koliko ne znam, i koliko je opasno i pogrešno biti tako samouveren da vas mišljenje i znanje drugih ne interesuju. Takođe mi se ne dopada što vidim da se organizuju male grupe i grupice ptičara koje su u međusobnoj zavadi i ne prežu od tog da jedni druge nazivaju amaterima... pri čemu ni jedni ni drugi ne priznaju autoritete veće od sebe. Nije to dobro ni za koga, ni za ptice, a ni za ptičare.

Slobodan Puzović: Naša ornitologija se u poslednjih 10-20 godina zaista uspešno razvija. Sve više mladih ljudi mnogo tereniše i brzo napreduje.

Ono što je bitno istaći je da se polako formira ravnomerno raspoređena mreža saradnika, čak i u manjim sredinama i dalje od univerzitetskih centara. Sada nije neobično da imamo dobrog saradnika iz nekih krajeva jugoistočne i jugozapadne Srbije, što je ranije bilo gotovo nezamisljivo. Tendencija je da oni žele da sarađuju, da su prilično dobro obučeni u identifikaciji ptica i što je posebno bitno da redovno vode beleške.

Razlozi napretka uključuju sve lakše dolaženje do ključeva i dvogleda, bržu međusobnu komunikaciju, TV, internet, dešavanja u javnosti oko ugrožavanja ptica i prirode (afera Balkanske ptice, itd.), a veoma je povoljno i širenje mreže NVO i mogućnosti da dobiju novac preko projekata kod REC ili sa neke druge strane.

Širenju broja ‘ozbiljnih’ posmatrača ptica u mnogome doprinosi časopis Ciconia, gde mogu da pročitaju šta ima novo u našoj ornitologiji i da čak nešto objave od svojih zapažanja. I Dvogled može da odigra značajnu ulogu, posebno u omasovljivanju amaterske družine ljubitelja ptica. Naravno, među njima će se uvek naći i buduće nacionalne ornitološke perjanice.

Značajno je konstatovati da i dalje veoma mali broj ornitologa u SCG može da osmisli, vodi i uspešno privede kraju (objavi) ozbiljnija istraživanja i projekte, ali da se nove mlađe snage veoma brzo kale učestvujući u njima i učeći. Iz godine u godinu sve je više onih koji mogu dosta uspešno da urade i prilično komplikovane zadatke iz ornotologije. Time se jaz između nekolicine ‘profesionalaca’ i mase ‘amatera’ polako smanjuje i sve više gubi na značaju, a ujedno se omogućava planiranje sve ozbiljnijih projekata na nacionalnom nivou.

9) Jasno je da dalji razvoj amaterske ornitologije umnogome zavisi od uključivanja školske omladine. Šta smatrate da se može i mora učiniti da se oni zainteresuju za posmatranje ptica? Šta je vas prvo privuklo pticama?

Bratislav Grubač: Posmatranje ptica u divljini a zatim knjige (prva stara gimnazijska zoologija) i kasnije filmovi (serija filmova pokojnog Felixa Rodrigueza-Fuente).

Darko Saveljić: Tereni i samo tereni. Počeo sam 1996. godine na Šar planini sa kolegom Metom i koleginicom Beti. Bio je to međunarodni studentski biološki kamp gdje sam bio u grupi za ljekobilje. Kako su njih dvoje radili sami, pomagao sam im i zavolio ptice.

Nikola Stojnić: Kad bismo mogli u što većim razmerama organizovati ornito-kampove ili jednodnevne ture, to bi po meni bio najbolji put ka omasovljenju ptičarstva kod nas.

Ja sam oduvek voleo prirodu i počeo sam prvo kao mladi prirodnjak pokrenut knjigom Svijet prirode Geralda Durrela ali pošto sam ja vizuelni tip a ptice su najuočljivije, na njih sam se fokusirao (iako i dalje gledam da imam što širi pristup).

Milica Ivović: Sigurna sam da će više novca uloženo u istraživanje i zaštitu ptica privući i zadržati više mladih istraživača u ovoj oblasti. Takođe je jako važno imati sredstva za popularizaciju ornitologije u školama, i osnovnim i srednjim. Mislim da nije neophodno, niti da može da se očekuje od ornitologa kod nas da oni budu ti koji ce organizovati velike obrazovne kampanje i akcije po školama, ili sa školskom decom. To mora da bude aktivnost koju će sprovoditi nevladine organizacije koje se bave životnom sredinom i prirodom uopšte; nekoliko takvih ljubitelja prirode, koji bi bili plaćeni za svoj rad i trud bi mogli da udesetostruče broj mladih uključenih u istraživanje i zaštitu ptica kod nas.

Slobodan Puzović: Šta je mene privuklo pticama? Mislim da mi je pre svega sudbina tako namenila. Niko me nije naterao da to radim, niti sam imao uzora na početku, niti sam tada naišao na razumevanje okoline u maloj sredini kao što je Prijepolje, još pre 25 godina. Školsku decu svakako treba neprekidno animirati (držati im predavanja, prezentacije, voditi ih u prirodu), ali treba detaljnije raditi sa onima koji pokazuju najveći interes.

Znači i na tom nivou na neki način ‘posle prvog kruga’, treba brzo vršiti selekciju. Ukoliko se to ne uradi, oni nezainteresovani će i na prezentacijama i u prirodi kvariti ugođaj onima koji bi nešto da nauče i dožive.

Deca vole akciju pa treba osmišljavati što više konkretnih aktivnosti na praćenju i zaštiti ptica i prirode, a što manje drviti praznu priču. Naravno, potrebno je prirediti što više prikladnog propagandnog i edukativnog materijala, počev od nalepnica, razglednica i bedževa, preko priručnika i vodiča, do ključeva za određivanje vrsta i video-CD materijala.

10) Ako biste potpunom početniku davali samo jedan savet, šta biste mu/joj preporučili?

Bratislav Grubač: Da sve što vidi zapiše (ukoliko zna šta je video i šta se dogodilo).

Darko Saveljić: Ptice su jedini objekat koji ti nudi da pogledaš potpunu slobodu. Vremenom, počećes da živis takav život: sloboda, let, pjesma... biće standardi-vodilje za tvoj život.

Nikola Stojnić: Što više terena i što više kontakta sa drugim ptičarima.

Milica Ivović: Strpljenje i upornost! Takođe bih preporučila da nikad ne izgube iz vida da se ornitologijom bave radi i za dobrobit ptica ....

Slobodan Puzović se nije mogao odlučiti samo za jedan savet, pa je ponudio deset: 1 Ne preteruj na početku sa terenima, ne kreći odmah punim gasom u ptičarenje, jer ko se brzo upali još brže pregori. 2 Druži se isprva najviše sa sebi sličnima, po znanju, interesovanjima i godinama. 3 Ne glumi već u prvoj godini svoga ptičarenja velikog znalca, i ne dokazuj vatreno svima oko sebe da si ovladao metodama svih vrsta transekata i da si već uspeo u svom ataru da utvrdiš prisustvo stepske eje Circus macrourus ali ne i eje livadarke C. pygargus, istočnog trstenjaka Acrocephalus paludicola ali ne i trstenjaka rogozara A. schoenobaenus, belonokte vetruške Falco naumanni a ne obične betruške F. tinnunculus, itd. 4 Ne plaši se da pitaš, čak i velike autoritete. Nemoj da misliš da nećeš prevazići svoga idola. To je čak normalno i poželjno. 5 Ne dozvoli sebi luksuz, da ne zapisuješ svoja zapažanja o pticama. Zapiši i one vrste za koje nisi sasvim siguran da si ih dobro odredio u prirodi, ali uvek naznači sve detalje i okolnosti. Zapisuj i skiciraj na licu mesta, dopunjavaj i sumiraj kasnije kod kuće. 6 Ne libi se da svoja zapažanja podeliš sa drugima, ali traži od njih da ti i sami kažu svoja. 7 Ne preteruj ispočetka sa ‘nabacivanjem’ najmodernijih dvogleda, diktafona i svakojake opreme, ne glumi ptičara-manekena. Pravo ptičarenje je izazov koji se mora osetiti u venama i pokazati na delu, a ne kroz garderobu i opremu. 8 Kad dođe vreme kreni odvažno među ptičarske ‘aždaje’ i pokaži im koliko si napredovao i šta sve znaš i možeš u ornitologiji. Izbori među njima mesto koje ti pripada, ali očekuj da ćeš se pomučiti da to ostvariš. 9 Dok si junoša, idi na teren u većim grupama, kasnije idi u manjim, a kad postaneš ‘pravi’ idi sam ili strogo biraj društvo. Informiši se prethodno o terenu na koji ćeš ići, pribavi topografsku kartu i osmisli marš-rutu. Pročitaj šta je do tada pisano o tom području i njegovim pticama. 10 Na terenu leži na vreme, ne banči do zore i idi u ptičarenje rano ujutro bistre glave i čistog dvogleda, a ne ‘u podne’. Ako situacija i vrsta posmatranja to zahteva, posećuj teren i u druge delove dana.